Наш велики песник Алекса Шантић написао је много песама посвећених Богу. Све су на свој начин лепе, надахнуте јаком вером, а једну посебно памтимо. То је она мало дужа песма – Претпразничко вече у којој се песник сећа детињства, кад је породица на окупу и припрема се за Божићне празнике. Ако се нешто може назвати срећом онда је то та претпразничка атмосфера о којој пева Шантић. Има ту и радости и сете, али иза свега стоји јака, искрена и једноставна Шантићева вера у Бога. Нема ту никаквог мудровања. Шантић је побожан човек и песник као и његови земљаци, ''прости'' људи из народа. Његови стихови су надахнути том вером која им даје крила да се вину до небеских висина. Због тога су Шантићеве песме надживеле време.И Шантић, као и многи песници боготражитељи, зна да постоји само један пут спасења – пут Богочовека Христа. У песми Ми знамо судбу он исповеда свету Православну веру, потпуно светан да без Бога не можемо ништа добро учинити, а да смо са Њим силни ко планинска река.Велики песник носи у срцу онај пламичак вере из детињства, о чему пева и Десанка Максимовић и многи други песници.
У песми ''Моја молитва'' он нам, на једноставан али убедљив начин, казује шта је за њега молитва. То није празан говор, није број речи, ни лажна кротост него онај тајанствени огањ што нас озари кад ујутру чујемо топло појање са грана, или кад преко родних страна видимо реку покрај златних жита. Читајући његову песму ''Моја молитва'' враћамо се у детињство и сећамо се села и завичаја, кад увече изнад плавих брда блага црвен плане. Али он то не говори само због свог доживљаја сеоске идиле и лепоте, него што у том часу зна одакле долазе ти тренуци среће, зна да у тим тренуцима слави Господа. Ако примиш оног што грца у јаду, под студеним небом, и утешиш га сољу и хлебом, и огријеш му ране ватром срца, знај да у том часу с Богом збориш, пева Шантић знајући шта значи помоћи једном од оних малих сиротих људи што се спомињу у Јеванђељу.
У песми ''Моја молитва'' он нам, на једноставан али убедљив начин, казује шта је за њега молитва. То није празан говор, није број речи, ни лажна кротост него онај тајанствени огањ што нас озари кад ујутру чујемо топло појање са грана, или кад преко родних страна видимо реку покрај златних жита. Читајући његову песму ''Моја молитва'' враћамо се у детињство и сећамо се села и завичаја, кад увече изнад плавих брда блага црвен плане. Али он то не говори само због свог доживљаја сеоске идиле и лепоте, него што у том часу зна одакле долазе ти тренуци среће, зна да у тим тренуцима слави Господа. Ако примиш оног што грца у јаду, под студеним небом, и утешиш га сољу и хлебом, и огријеш му ране ватром срца, знај да у том часу с Богом збориш, пева Шантић знајући шта значи помоћи једном од оних малих сиротих људи што се спомињу у Јеванђељу.
Написано је много текстова о Шантићевим песмама. Највише их је о стилу, језику и форми, а најмање о суштини. A поготово је мало критичара који су се удубљивали у Шантићеве песме посвећене Богу. На те песме су гледали углавном из даљине, не доводећи их у везу са Шантићевом јаком вером. А он, у својим песмама, јасно и гласно, из срца, исповеда свету Православну веру. Сами наслови: Молиш се, Под Острогом, Родио се Спас, Песма библијска, Ми знамо судбу, Бадње вече, Моја молитва, Бог се смиловао, Претпразничко вече... показују куда стреми песниково срце. Стреми ка путу Богочовека Исуса Христа, све до Голготе, ка путу Спасења. Шантић није оптерећен стилом и формом, или неким другим спољним ефектима. Као што монаси практикују унутрашњу молитву, молитву срца или умно-срдачну молитву, тако и песник пева своју песму срца. У ствари, велики број Шантићевих песама су праве молитве – молитве срца.Ево како се велики песник моли својом песмом ''Молитва'': /''Боже који си у простор бескрајн / Дао ми свијет који не зна нико/ У душу моју унио луч сјајни/И на болове ме и страдања свик'о.../ Дај ми у срцу кап твоје милости/ И стишај буру подивљале ћуди:/ Да могу праштат гоњења и злости/ И цио свијет пригрлит на груди.../.
Миладин Петровић
